Podjeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Ušli su u baraku. Već kasno. Bauštelci spavaju. Hrkanje prekida tišinu. Nekoliko prljavih tanjura razbacano po stolu. Od umora nisu ih stigli oprati. Na jednom preostale kriške slanine koje Stipe uze i brzo proguta.

  • Lipa ova biloguza!… Samo da je pola! – mrmljao je za sebe dok je Slavko skidao šešir.
  • Umoran sam… Smoždila me ona moja!… Kakva je bila tvoja? – tiho upita Slavko.
  • Ajde!… Šuti!… Čut će te!
  • Čuće đavla… Spavaju ko zaklani!
  • Za svaki slučaj!… Nemoj!

Uđoše naizmjence u toalet… Sutra treba opet rano na gradilište. Šutke legoše. Stipe se vrtio po postelji. Sna nigdje. Izvalio oči ko varen zec.

  • Ma, ku sam iša?… Slavko me nagovori… Đava je u njemu… Svaku večer ga nekud đava nosa… Nikom ne kazuje… Mene nagovori večeras… A, pogrišijo sam – i prevrnu se na drugu stranu.

Mislio je san će doći. I, kad sklopi oči, zasvrbi ga nešto gdje ga nikad nije svrbilo. Počeša se, vrati ruku pod glavu. A, ono opet… Počeša se još malo, pa još malo. I cijelu noć nije prestalo.

  • Nisi mi da spavat! Koji ti je… ? – opomenu ga Slavko oblačeći radni kombinezon.
  • Ma, nikad nisam vako – gledajući preda se, htjede skriti svoj nemir.

Češkanje se nastavilo tijekom dana, kao i sljedećih dana i noći. Jedva je izdržavao, krio se i šutio. Slavko je često opet izbivao. Zvao je i njega, ali se pravdao da mu nije dobro.

  • Ma, vidim ja da je tebi nešto. Smrša si, brte!… Iđi dokturu!
  • Ma, doli ću… Otiću svom dokturu… Njega znam – odgovori nevoljko i pomisli da će za dva-tri dana svakako ići za božićni dopust kući.
  • Što nisi sa mlom iša opet u život? – ne prestade ovaj.
  • Koji ti je Bog?… Stalno se češeš „po mistu“. Ajde, bolan, namaži to saransekom!… Proće undan! – smijući se savjetova mu Slavko.
  • Eno, tamo! Jami i stuci česam-dva.

Stipe posluša savjet o ljekovitosti češnjaka i istog trena, umjesto očekivanog poboljšanja, čuo se samo zaudarajući miris luka, a češkanje ostade i dalje. Nešto ga je štipkalo, gmizalo kožom, gorjelo. I dovodilo do ludila.

  • Ma, lako je njemu zajebavat… On se ne češe… – razmišljao je tijekom vožnje, a Slavko je pjevao neku narodnu pjesmu.
  • Ti, pajdo, ne tide „u život“… E, ja neću „postit“!

Stipe i to prešuti i u šutnji stigoše u selo. Iziđe pred kućom, a Slavko nastavi put.

Hrpa sitne djece trpalo se preda nj. Grlio ih je.

  • Doša ćaća!… Majko! – vikali su radosno. Musavih lica verali su se da ih svako ponaosob ljubi i miluje.

Ljuba izađe i pruži mužu ruku. Zastade kad ju Stipe htjede zagrliti.

  • Nemoj!… Vidiće mater… Sramota je… – reče tiho.

A, on ju htjede stisnuti. Dugo je nije vidio…

  • Pa, bona, nisam te vidijo od Gospojine – tepao joj je u postelji dok se ona šuteći verala k njemu i tiho uzdisala.

Ujutro, kad se digla, osjeti miris češnjaka, čak i na sebi. Bješe joj čudno. Pogleda ga i požuri u štalu. Miris joj ostade u nosu.

  • Miruj! –  opominjala je kravu, koja manu repom i mlatnu je po licu.
  • Ma, šta me zasrbi? – i počeša se tamo po „nom mistu“.
  • Koji vrag?

Stid je bilo muža, pa pođe u varoš, odmah sutra.

  • Moram!… Stipe ko da je pomanita… Ne da mi mira! – razmišljala je putem.
  • Što vam je, gospođo? – upita je mladi liječnik kad ona sjede na stolicu.
  • Ma, nezgodno mi reć!… Na nezgodnu je mistu!
  • Nema nezgodnog mjesta na ljudskom tijelu. Tu smo mi da liječimo.
  • Posipajte ovim praškom i onda se dobro okupajte. I, bit će to u redu. Neka isto uradi i vaš partner!… Imate li muža?
  • Ma, imam. Doša je iz Njemačke neki dan – reče oblačeći se.

Liječnik se malo zasmija, a ona požuri u ljekarnu  i kući.

  • Što si danas išla u varoš? – upita ju Stipe kad legoše u postelju.
  • Ma, reću ti, ali nemoj zamirit – jedva je izustila.
  • Šta ću zamirit? Govori!
  • Ne boli me… Samo me srbi… Ma, znaš, doli… Da prostiš!… Pa sam išla dokturu… Da mi je neku prašinu.
  • Je li još išta reka? – radoznao Stipe.
  • Reka je da sam dobila stidne uši… pa da se i ti popšrašiš.
  • Ma, ne triba to meni! Ma, da ti nisi dirala onu našu mačku? To more bit od nje – zaključi on.

Sjetio se Stipe da su, dok je on davno bio u vojsci, neke vojnike prašili isto tako jer su donijeli stidne uši u vojarnu. Zaradili su ih na izlascima u grad, vjerojatno se družili s „lakim djevojkama“. Šaptalo se tako među vojskom.

  • Neka ona ne vidi!… Bolje je vako – ponavljao je u sebi i krišom se i on prašio.
  • Sigurno sam zaradijo od one kurvulje… – prebirao je po sjećanju.
  • Ma, ne bi ja da njie Slavka.. . Išli smo tamo u nu „ulicu“… Slavko napomeni da je tu jeptinije nego u „crvenoj kući“… Ma, bili smo malo ponapiti… I, bila je đavlija!… Znala je, brte! Ka sam je ugleja nako nogatu… A kotula kratka! Noge ko tegare za branu! Undan je svašta govorila, a najviše, nešto, zapantijo sam, ko: majne libe! Eto ti je đavle! Šta joj to znači?
  • Srbi li te? – upita Ljubu jednog od sljedećih jutara.
  • Ma, nije više, vala Bogu i dokturu. Ne smim više onu mačketinu dirat. Ko zna di se zavlači. Vrag pakleni! – reče odlučno.
  • Dobro je završilo! – pomisli Stipe dok se spremao na Božić u crkvu.

Skupila se rodbina pred crkvom. Čestitanja. Razgovor. Malo dalje, u skupini seljana, ugledao je žensku i učini mu se poznatom. Ista kosa, lice našminkano… Možda malo manje. Živo je razgovarala. Stipine oči stadoše na bijeloj bundi…

  • Je!… Sigurno!… To su one debele noge… Je, ona! – zaključio je.
  • Ljube! Koja je ono bila u biloj bundi bila blizu nas? Znaš li je? – upita ženu kad se vratiše kući.
  • Ma, kako je ne znaš! Matija Šuputova! Jesi li vidijo kako se odinula… Otišla u Njemačku… Kažu, vrlo zarađuje.
  • Ne znam je! – Stipe prekide ženu.
  • Vamo joj čovik čuva dicu, a ona mu šalje pare. Prave kuću doli pokraj teste. Veličku ko doganu! – nastavi Ljuba.
  • Što pitaš?
  • Ma, nako… – i iziđe Stipe pred kuću.
  • Ma, ko bi se nada… Naša… I naučila ono: majne libe… !

I, zamisli se malo…

Radica Leko


Podjeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

You may also like

Comments are closed.

More in:Top tema