By Dvadeset petoga kolovoza 2015. godine stalo mu u grudima srce. Minu sedam godina od smrti velikog prozaika, briljantnog usmenog i pismenog prpovjedača iz duvanjskog sela Crvenica. Njegovima imenom nazvana je kulturna manifestacija u Duvnu – Duvanjski dani kuture Petar Miloš i natječaj za kratku priču. Ovo je moja priča o pajdi Glibonji…
Glibonja je sidijo između Jure Kaštelana i mene i šutio sve dok Oskar Davičo nije reko nešto što je Glibonju izazvalo, pa se dočapo riči i počejo po svoju, nako kako je on to umio i znao. Bolje je pričo, nego piso. Govorio je duvanjskom ikavicom, kojom i ja pišem ovu priču o njemu. Moglo ga se slušati satima kako besjedi; i, bezbeli, pucati od smija.
Vidite, druže Davičo, kako je to s kupusom čudno i nezgodno, počejo je Glibonja i nastavio pričati kako se sadi kupus, okopava, zaliva, prodaje i kiseli. Slušali smo ga pomno, a on je vrteći cigaretu među prstima, sidijo i zadivio svojom pričom o kupusu klasike književnosti u duvanjskom hotelu Tomislav. Tribalo je pazit da nebi uspale nečije krave ili ovce i popasle mladi kupus. Tako je brigom i velikim trudom Glibonjin kupus naresto i glavica je bile gotovo ko varićak, pa je otro na pazar u Varoš (Imotski) sridom i zaradio bogme dobro, pa je ponediljkom u Duvnu prodo još više. Kad je Glibonja sve ispričo kako je kopo, sadijo, okopavo, zalivo i prodavo, te koliko je zaradijo, bezbeli, malko je i pritro u zaradi, pa mu je uskočio u rič poznati pjesnik i partizan iz Beograda, Oskar Davičo:
– Slušaj, bre, ti zaradi više na kupusu nego ja na pesmama.
– Druže, diće se vaše pesme mirit s mojim kupusom.
Rekavši to, naglo se digao i otišao. Nastao je neku čudni tajac, pa je Branko Ćopić sišio niz one tri četiri stepenice i glasno se smijao ispred nužnika, kako nebi povrijedio druga pjesnika Daviča, a Jure Kaštelan se jedva suzdržo od smija i mene pito, ko je taj mladac genijalac i imali koju napisanu knjigu, dok su se Tadijanović i Krklec zgledali se i Glibonju ispratili značajnim pogledima. Jure me zamolio da ga nađem i dovedem sutra na kavu u hotel Tomislav, što sam i učinio. Sutradan uz kavu i lozu, Tadijanović, Kaštelan, Krklec, Ćopić, Karahasan, Čuić i ja pucali smo od smija dok je Glibonja pričo što je sve doživio u Švabiji kad je na baušteli radijo s našim gipserima,pa je u jednom nadahnuti trenutku rekao da bi u Duvnu tribalo podić spomenik duvanjskim zidarima i gipserima. Mogao bih vam ispričati više anegdota o Glibonji i velikom piscu Petru Milošu, znanom nako po našku Glibonja i njegovu rodijaku Ćipi sa Runjave glavice. Izdvojit ću tek neke koje su mi pale na pamet.
Nazove mene i zamolii moj šulkolega Jurina direktor gimnazije u Gornjem Vakupu, odnosno Uskoplju, da dođemo Glibonja i ja u njegovu školu i da održimo književno večer. Kažem ja to Glibonji i on pristane. Dogovorimo se za dan i sat kad ćemo ići u Uskoplje. Kad sam došo prid njegovu kuću u zakazanu uru, nema Glibonje u kući. Pitam njegovu mater,dije Glibonja,a ona mi veli da gori povri sela s dicom sadi boriće. Odem gore i srdito mu kažem, da nije lipo što me zajebava i kako ćemo sada zakasniti u Vakup, a on meni odvali ko iz topa, onako po svoju:
– Prči ga, neka malko pričekaju dok dođu dva duvanjska klasična gipsera da im nešto tamo kažu i zamažu!
Kad smo došli u školu, u sportskoj dvorani čekalo nas gotovo čitavo Uskoplje. Dvorana je bila dupkom puna i bili smo silno iznenađeni. Direktor nas je najavio biranim ričima. Glibonja i ja bili smo pomalo zbunjenmi i ja mu pridložim da počne prvi nadosirat.
– Dico, roditelji, rodbino i prijatelji ja sam pisac nako, a Čaponja je ozbiljan, pravi pisac, pa će vam on sada pročitat zašto je i kako je njegov did slikom druga Tita brisu guzicu povri kuće dise, da prostite, olakšavo. Sve se tresla od smija. Tribo sam pročitat pričicu – Duvandžije i seronje. Nisam je čitao, nego sam im prepričao, kako je moj did ponediljkoim išo u Duvno i donosio razne novine, pa je izrezivao iz novina Titove slike i njima, da prostite, briso prkno, kad se olakšavo ponad naše kuće. Tada u našemu selu nije bilo nužnika. Srao je dije ko stigo. Kako su duvandžije navraćali i katkad noćevali kod dida, jednog su dana izdani od nekoga iz našega komšiluka, pa kad su duvandžije spazili milicajce zgrabili su svoje rusake i pobigli uza stranu brda Liba. Srećom ih nisu uvatili.Toga se sićam kao kroz maglu. Imao sam šes-sedam godina kad se to dogodilo. Znam da su duvadžije pobigli znam da su milicajci udarili hampu na dida,a on im je govorijo, da on ne zna šta oni nose u rusacim, nego oće li oni popit s njim kavu i rakiju, pa su dvojica milicajaca sili s didom kod jasena i pili kavu i rakiju,a onda je po nesrići, natralo seronju Đorđa i pitao dida dije ćenifa, a did mu je kazao da u našemu sela nama ćenife, i da se olakša gori povri kuće. Otišo Đorđer seronja srat i ubrzo se vratio i pito dida jesu li one hartije njegove, pa kad mu je did rekao da jesu, Đorđe je svezo didu ruke i odveo ga u Duvno, u pržun. Odrapio je did godinu dana u pržunu u Zenici i kad sam ga pitao, zašto je bio u prdekani, (tako je on zvao zatvor), nije tijo kazat zašto, nego je govorio svojom poštapalicom kojom se katkad koristio; olerajt, oni su radili svoje, a ja svoje, pa kad dođe slobodna Rvacka, znat će se ko je bijo ko i što je radijo ko. Did je 1945. godine pobigo s onog prokletog avustrijskog polja u Ameriku i tamo živio i radijo čitav život i došo umrit dise rodijo. Znao se jetko našaliti na svoj račun; da se vratijo tamoka oklen je odluto u svit. Mogo bi vam do sutra pričati o Glibonji i mome Didonji, koji je znao satima sidit isprid naše kuće, na kamenu, punit lulu, polako pripaljivat trudom i čakmakom, otpujivat dimove, i smirat pogledom priko duvanjske doline u kamena brda koja su mu zarobljavala vidik.
Da vas više ne zamaram pričom o mom pokojnom pajdi Glibonji, skratit ću i ispričat što se dogodilo u vlaku kad sam putovo od Splita do Zagreba i nosijo njegove knjige – Rodijak Ćipa. Dao mi je četiri: jednu Stipi, jednu njegovu rodijaku Jozi, jednu meni, a četvrtu da dadnem kome oću. Vlak je bio krcat. Nasuprot mene sidila je lijpa žena u blagoslovljenu stanju i čitala neke ženske novine. Čim je vlak kreno, ja sam počejo čitat Glibonjinu knjigu i na prvoj stranici došlo mi se smijat, a ne mogu, jer će oni s kojima se vozim pomisliti da sam ojavore. Glibonja priča što se dogodilo u kući dida Klece kad su došli popisat njgove ukućane. Pitali su dida kad se rodijo njegov unuk Ćipa, a on je zavrtijo glavom i odmano rukom koda odgoni dosadne muve, bacio pogled prema babi Kleci i pito je pamti li ona kad se Ćipa rodijo, a baba je procidila kroz ritke zube:
„Taman onaj dan kad se otelila Milova.“
Nasmijo sam se glasno i svi su me u kupeu čudno gledali, pa sam upitao ženu koja je sidila nasuprot mene, do svitlaca, što radi u životu, pa kad je ona rekla da je porofesorica književnosti i francuskog jezika, pružio sam joj knjigu i zamilio da pročita barem prvu stranica. Porofesorica uzela nevoljko knjigu iz moje ruke i kad je počela čitat, bezbeli za sebe, i došla do dida Klece i popisa stanovništa, prasnula je u smijeh i prepričalu mužu što je pročtalo i on je prasno u smij. Onda sam ja reko gospoji, da otvori 69 stranicu i pročita o normalnu i grupnom seksu. Gospoja me poslušala i kad je pročitala kako Ćipa ženi objašnjava što je seks i što je grupni seks kad se vratijo za Božić iz Švabije, gospoja se tresla od smija i mene pitala di može nabavit knjigu. Kako sam imao jednu viška, odmah sam iskoristijo priliku i prodo šjori Marini Glibonjina Rodijaka Ćipu. Kako knjiga nije imala cinu, šjora mi dala 50 maraka. Ja sam joj govorijo, da knjiga košta najviše dvadesetak maraka, a ona je bila uporna, dala 50 maraka, uzela knjigu, nastavila čitat i smijat se sa svojim čovikom. Povremeno je prekidala čitanje i smijanje i pitala me o Glibonji, a ja sam joj ispričo nekoliko zgoda koje nisu ušle u knjigu, a koje su tako smišne da se upišaš od smija. Kazivo sam joj što se dogodilo u sevaničkoj crkvi kad je prediko fra Klemo o Isusu koji je sve spasio i oslobodio, pa mu je dovikno Gule, da on nije nešto skrivio Džudijom nebi oni njega iz čista mira razapeli, pa je reko da je on spreman ko Isusu za slobodu našega naroda, pa kad je župnik pito svoje župljane što šnjim, oni su vikali: na križ! na križ! On je bižo kroz narod bojeći se koliko su ludi, da ga ne razapnu, kako je objašnjavo svojim komšijom o bakterijama, te kako je rodijak Ćipa pivo u autobusu kad je išo kući za Božić i došo na povir Duvna:
Luce moja brzo mi se svuci,
od Berlina držim ga u ruci.
Kad smo se rastajali na kolodvoru u Zagrebu, kuljova i lipa šjora Marina me zamolila da Glibonja i ja dođemo u njezinu gimnaziju u Split, što sam joj obećao, a nažalost nisam učinijo, jerbo Petar veliki nije tijo poći u mali Split, a zašto Bog te dragi pito. Moj pokojni pajdo Glibonja, duša mu se raja napojila, Rvate je svrsto u pešest vrsta: zlatni, srebreni, bronzani, željezni, kameni, drveni i Hrvati na baterije.
Ljudi moji, sve što sam kazivo, živa je živcata istina.
Ante Matić – Čaponja
PS Petar je zaradio nadimak Glibonja kao dite, kad se igro s dicom u glibu kod Bojkanova mlina, pa kad je došo kući blatnjav did je reko nevisti da opere i prosvuče malog glibonjicu. Vrimenom je Glibonjica posto Glibonja. Zvao sam ga Glibonja, a on mene Čaponja. Kako sam ja zaradio nadimak pričaje za sebe. Nije bilo čovikla u našemu kraju, koji nije imo nadimak, a neki bogme dva.
