By Prošlo je nekoliko tjedana od nemilog događaja pod Marinom murvom, kada je njezin mladić Jozo za kojeg će se udati premlatio Marijana koji ju je uhodio noću, pa se ona, sama u sebi, postidjela toga. Ušutjela se, bila je bez osmijeha i rumenila na licu, sa spuštenim trepavicama i s pogledom uprtim u zemlju, izbjegavala je susret s bilo kim.
- Mara mora! – začula je uzvike djece kad je prošla selom. Začuđeno ih je pogledala, a čopor musave seoske djece ju je pratio vičući dok im nije umakla iza obližnje kuće.
- Zaboga!… Šta mi to govore? – pitala je samu sebe. I, nikakav odgovor nije nalazila.
I žene i djevojke koje je susretala, šutjele su i okretale glave. Pogledale bi ju ispod oka, šaptale nešto pa se smijale, lukavo i zlobno.
- Sigurno je neko o meni nešto ružno izmislio… – pomisli. – Da nije ona budala? Marijan!… Sigurno je on… I ona njegova manita mater!
S razlogom je bila zabrinuta zbog zavisti i zlobe okoline. I neprovjerenih glasina…
- S njima nisam nikada ništa imala… – i čupala je crne pletenice od brige. – Šta će sa mnom bit?… Još kad čuje Jozo… Ostaviće me!… Ali, on je izmlatijo Marijana… Reka mi je da ću bit njegova, čuva me za sebe… A, ja?… Čista ko sunce!… Poštena ću mu doć u kuću… A, opet?
Marijan nije izlazio iz kuće, što od nemoći poslije okršaja pod Marinom murvom, što od zbunjenosti. A mater mu k’o muva zunzara, ona zelena. Hodala je od kuće do kuće, širila priču o Mari mori kako bi priča bila što uvjerljivija.
Bila je Mara šutljiva i sljedećih dana kad je isprošena. I prilikom dolaska Jozinih u kuću njezinih roditelja. Jozo ništa nije govorio, ali bila mu je čudna njezina nagla promjena ponašanja.
- Šta ti je?… Što si taka?… Jesi li nezadovoljna sa mnom, možda? – upita je kad su ostali sami.
- Ma, nisam… Malo me sve to… Pa, udajem se, Bože! – a Jozo ju zagrli i privuče sebi.
Sljedeće nedjelje je župnik navijestio njihovu ženidbu pred pukom na misi, što je izazvalo okretanje glava, šapat i komešanje onih koji su znali novosti o mori.
Požurila je Toma, Marijanova majka, rano u crkvu toga dana. Pa, žurilo joj se jer će treće navještenje Marine udaje biti u nedjelju i bojala se kako priča o Mari mori ne bi zakasnila. Uputila se do župnika kojeg je upravo srela na vratima župnog dvora.
- Valjen Isus, velečasni! – pozdravila je.
- Vazda hvaljen, Isus i Marija! – odgovori župnik. – Kojim dobrom, Tome?
- Morala bi nešto ispričat vami, velečasni!… Bojim se da to ne zakasni… Žuri mi se! – uvjeravala je župnika.
- Hajde, uđi!… I meni se žuri! – reče zatvarajući vrata ureda.
- Evo, vako… – počela je priču o Mari mori i Marijanu. – Ona!… Ona vištica morina! Je, sigurno… – požurila je objašnjavati.
- Ma, koja morina? – zaustavi je župnik.
- Ma, ona koja se udaje… Mara! Što si je navistijo!… Sigurno!… Dolazila je po noći mom Marijanu, pritvorila se u crnu lepiricu… Svašta mu je radila… Trala ga je!… I, vidiš, sad moj Marijan ne izlazi iz kuće!… Zbog nje… Zbog morine!… Ona ima posla, Bože mi prosti, sa samim đavlom! – nije prekidala priču. Župnik ju je saslušao i počeo se smijati. – Zaustavi, velečasni!… Zaustavi tu udaju!… Upropastiće i drugog! – naglasila je.
- A, s tim si mi došla! – povika župnik. – E, sad je dosta… Otkud ti je ta priča? To zlo!… Takva zloba!… Sram te bilo! Idi kući!… Ali, morala bi se ispovjediti zbog nanošenja zla djevojci. Dobroj djevojci i iz dobre obitelji… – te joj otvori vrata, a Toma sva posramljena odguzeta putem kući.
Koračajući, nije molila krunicu što je obično činila. Marijan ju je čekao u postelji s pogledom uprtim u neku neznanu točku na stropu.
- Jadna ti sam, Bože moj!… Šta je ovo? Šta ću? – kukala je ložeći vatru u šporetu. – Što me bar župnik ne razumi? – ponavljala je.
- Kakav župnik? – iznenada je čula Marijanov glas. – Ku si išla?
- Ma, nikud… – odgovori i primače se postelji. – De, bolan, reci mi je li te noćas morila?
- Je, ali manje!… Nije nako manito ko prija… – i Marijan se okrenu zidu, a ona uzdahnu.
- Ajde, vala ti, Bože! – i malo odahnu.
Zabrinutost se nije makla s Marinog lica i cijelo vrijeme svadbe bila je neveselih očiju. Jozo nije ništa rekao, samo bi ju ponekad pogledao.
- Je li ti župnik išta reka kad si se ispovidala neki dan, prija vinčanja? – upita on Maru kad je zora rudila kroz prozor, na kraju umilne prve bračne noći u kojoj je nastojala glumiti zadovoljstvo dok je svoje poštenje darivala izabraniku svoga srca.
- Ma, nije… Nije… – odgovorila je jetko.
- Čudi me… A meni je napomenijo da su zli jezici o tebi nešto govorili te kako je to stiglo i do njega… – a Mara zari glavu u poduzglavlje i poče jecati.
- Ma, daj!… Nemoj sad plakat… Samo mi je napomenijo da se ne brinem zbog zlobnih jezika i njijovi priča… To mi je bilo dobro od njega… Ali, ja u te priče nikad ne bi ni virova… Ajde, lipo se umiri sad… Nisi ti ništa kriva… – pa ju privuče sebi i zagrli…
- Marijane moj! – obrati se Toma sinu nakon nekog vremena, kad se Marijan počeo izvlačiti iz postelje i pomalo izlaziti među ljude. – Je li te i sad mori?
- Je, ali sve manje… Mogu ti to reć! – reče i zavrti velikom glavom na debelom vratu.
- Možda neće više… Je, odnijo je vrag svoje!… Kažu, kad se udaju da to zaborave, zabave se o sebi pa više ne odaju i ne more druge muške… – uvjerljivo će Toma, iako se neki dan ispovjedila i tražila od Boga oprost. Mislila je da joj je oprošteno jer je izvršila oveću pokoru koju joj je župnik zadao. – Nego, Marijane!… Traži, brte, sebi curu!… Ako ne znaš koju ćeš, ja ću ti je nać… – a Marijan zastade.
Baš dobro kažeš… Triba tako!… Nema više more, a ni crne lepirice! – glasno će Marijan gledajući ju glupim i blesavim pogledom.
Radica Leko
