By Pred izbore, zaraćene strane obećavaju bolji život. Svaka ima svoj recept za sreću, svoj plan za spas naroda i svoje velike reči kojima pokušava da prikrije stare navike. A narod, naviknut da veruje obećanjima kao da su vremenska prognoza za vedro nebo, ponovo čeka da svane.
Ali u ovoj paralelnoj stvarnosti, u kojoj se istorija vrti ukrug kao pokvarena gramofonska ploča, glavna pitanja ostaju ista.
Kako ukloniti ili sačuvati ideološku zaostavštinu Josipa Broza? Kako obezbediti bolji život onima koji su odavno spakovali kofere i bolju budućnost pronašli u inostranstvu? I kako sve te suprotstavljene svetove zadržati pod istom šljivom, da se ne raziđu baš onda kada treba zajedno da aplaudiraju?
Jedni bi da ruše sve što podseća na prošlost, drugi bi da sačuvaju ono što im odgovara, a treći bi samo da se nekako dočepaju vlasti. Svako se kune u narod, tradiciju, budućnost i nacionalni interes, dok se svakodnevni život pretvara u čekaonicu bez reda vožnje.
I tako, dok se političke garniture smenjuju, dok parole menjaju boju, a obećanja dobijaju nova pakovanja, sistem se ponovo nekako provukao. Neprimetno, gotovo elegantno, kao lopov koji zna da ukućani gledaju televiziju i čekaju da im neko drugi reši probleme.
A srpska gologuzija?
Ona juri u autobusu koji je odavno zahvatio plamen. Nema vozača koji bi priznao da je izgubio kontrolu, nema konduktera koji bi putnicima objasnio kuda se ide, a izlaz u nuždi zakrčen je starim obećanjima. Neko pokušava da otvori prozor, neko se moli, neko snima haos telefonom, a neko i dalje veruje da će autobus stići na odredište ako dovoljno glasno navija.
I dok vatra zahvata sedišta, dok dim prekriva pogled i dok se iza stakla nazire još jedna propuštena raskrsnica, masa uglas skandira:
„Pederu! Pederu!“
Jer lakše je vikati na zamišljenog neprijatelja nego pitati ko vozi autobus, ko je zapalio motor i zašto niko ne pokušava da ugasi vatru.
U tome je čitava ironija ove naše paralelne stvarnosti: ljudi u plamenom autobusu traže krivca među saputnicima, dok oni koji upravljaju vožnjom mirno presedaju u sledeće vozilo.
A šljiva ostaje na istom mestu. Samo se putnici menjaju.
I svaka nova generacija veruje da će baš njen autobus stići tamo gde prethodni nisu.
Dobro došli u srpsku gologuziju — zemlju u kojoj se vlast menja, parole obnavljaju, istorija prepravlja, a račun za vožnju uvek ostaje narodu.
Bojan Jovanović
