VATRENI LONAC…

Vukući se makadamom, autobus stiže na stajalište, udaljeno nekoliko kilometara od sela.

Izašla je vani pa joj kondukter dade sepet iz prtljažnika, a ona ga opet uprti na leđa.

• Hajde! Žuri nam se! – reče joj. Okrenula se i tromo koračala uskim kolovozom, a stvari koje je kupila u gradu prevrtale su udarajući o stranice sepeta lijevo-desno pa se opet u prevrtanju vraćale na svoja mjesta. Skinula je teret s leđa i poredala bocu petroleja, kilogram šećera, soli, malo sirove kave i nekoliko kolačića za djecu. Uze dva-tri kamena i ubaci među kupljene stvari i opet uprti.
• Ma, biće mi teže… Ali se bar petrulje neće prolit… Dobro je da i dosad nije… – i krenu dalje.

Sepet je bio njezin svakodnevni teret. Kad nije išla u grad, a to je bivalo dan-dva u tjednu, obilazila je okolna sela, kupovala od žena domaća jaja, pritopno maslo, sir i druge proizvode pa ih nosila na tržnicu i prodavala gradskim gospođama. Na taj način je priskrbljivala novac za brojnu obitelj. Ali, novca nikad dosta. Nije joj smetalo što su seoska djeca, svakodnevno, kad bi je ugledala, vikala:

• Evo „jajare“!… Žene, evo „jajare“! Kupiće jaja! – a ona bi se samo nasmijala pošto je svako dijete znala u glavu, znala čije je i navikla je s njima na lijep način komunicirati.
• – Je, je!… Iđe „jajara“!… Recite materam da izađu! Iđe „ja-ja-ra“! – i djeca bi se tad razletjela po selu, kazivala novost. Znali su da će ona jaja odmah platiti i kako će u budućim danima opet naići, uz obostranu korist.

Znala je ugoditi i gospođama u gradu, a one su cijenile njezinu robu. Ona bi im prilagodila cijenu, ponešto zaradila, ne računajući svoj trud i svakodnevnu muku s teškim teretom.

• Danas sam dosta zaradila. Ali, sve zajedno nije dosta za pokrov nove kuće! – razmišljala je. – Bože, da imam sriće ko nemam! – i misli je odnesoše na razgovore sa sijela u selu koji su se prepričavali u dugim zimskim noćima. I ona je bila uvjerena kako su ti razgovori bila čista istina…
• Je, sigurno!… Tamo negdi je zakopano blago, dukati, pare… Sigurno! – sjetila se kako je susjed objašnjavao. – Te pare, to blago nije s pravdom stečeno… Znate, neki bogataš je bio škrt, svojim težacima je malo plaćao pa se obogatijo. I, kad su oni tražili svoje dnevnice, napali su ga, a on je, da bi se opravda, kriomice zakopa blago u planini… A kako se zemlja zaklela da će otkrit tajnu, tu, na tom mistu, noćom gori Varu ne vidi svak, već samo oni koji su pošteni, koji s mukom i teškim radom zarađuju za život…
• A, je li baš tako? – upitao je netko od nazočnih.
• Ma, je… Sigurno! – nastavio je pričalac. – Je, Bog, vira, duša!… Pričali su naši stari…
• Evo, ja sam pošten! – reče jedan. – Ali nikad nisam vidijo da vatra gori ako je nisi zapalijo… A, pare? Ma, ne virujem!
• Ali, to vide samo oni pošteni… – zaključiše.

Malo je zastala. I noge su je boljele te nasloni sepet na oveći kamen, a na niži sjede da predahne. Noć je već odavno stigla, vedra jesenja noć. Mjesec je srebrno sjao pa se vidio svaki bus, kamen, obrisi dalekih brda, škrto osvijetljeni domovi uskih prozora u bliskim selima. Tišina je carevala, samo bi katkad zatitralo suho lišće na niskim hrastićima oko puta.

Navikla je ona na  noći i nije ju bilo strah. Ta nije joj prvi put da kasno dolazi uvečer kući. Muž će nahraniti djecu, namiriti blago…

• Bože pomozi! – prekrsti se i pođe dalje.

S gornje strane puta, udaljeno nekoliko metara, zabliještilo joj je nešto oči.  Nikada nešto takvo ne vidje.

• Da ovo nije ona „vatra“?!… Ma, nije obična! – šaptala je. I što se više zagledala, činilo joj se blještavije, kao bjeličasti žuti plamen koji iskri, ali se ne širi. I zastala je gledajući. Sjetila se da joj je i baba pričala o bogatašima dobrog srca koji su bili bez poroda te kako su i oni zakopavali blago… Pa i ta mjesta su svijetlila vatrenim plamenom kojeg su vidjeli samo siromasi dobroga srca i poštene duše.
• Plamen je za mene… Bog zna da sam poštena , da se mučim ko Isus, dan-noć da priranim ono osmero svoji „mačića“… Moj Mirko, Bog ga pomoga! Ma, dobar je on, ali bi se izgubijo kad bi samo jednom izaša iz sela… Ne čuje me… Ma, Bože, mi prosti!… Ko manito šilježe!… Undan moram ja, evo vako, svaki dan… A, štaš?! – uzdahnula je. – Probaću! Pa, šta Bog da, da! – reče, spusti sepet na zemlju, skide kaput, prekrsti se i potrča prema „plamenu“.
• Šta si da si, moje si! – i brže-bolje poklopi „plamen“ kaputom. – Moje si! – viknu opet, ali se ukoči kad se nešto mignu pod kaputom.
• Koji ti je đava? – začu glas i ugleda čovjeka s kapom šiljtačom na glavi koji se iskobelja mlatarajući rukama i baci njezin kaput. – Šta ti je, ženo Božja? Šta si me prtiskla? – te ona prepozna lice susjeda Mije, a plamena nestade, samo se nešto oveće otkotrlja niz kamenje na put.
• Ma, jesi li to ti? Zore!… Koji ti je Bog? Šta si jurtala na me? – smijao se Mijo. – Malo sam zakunja, a ti…
• Oprosti mi!… Evo, jesam!… Ja vidila ovde nešto gori… Biličasta vatra pa pomislila da pare „gore“… Znaš ono što se uvik pričalo… i ruke su joj drhtale od stida.
• Eto, ti od mog lonca na misečini mislila da su „pare koje gore“… Ha-ha! Ajde, Bog te pomoga! – nasmija se Mijo. – To je novi lonac od aluminija. Kažu da je najbolji… – naglasio je. – Nego, ajmo mi kući!… Dici… Ti svojoj, ja svojoj!… Ko je dobijo tako pare?- uze Mijo lonac i Zora uprti sepet pa nastaviše put…
• Ma, nisam mu pripelila da šuti. Ako kaže onoj svojoj, sutra će cilo selo znat šta je bilo… – razmišljala je cijelu noć dok je muž pored nje bezbrižno spavao…
• Ma, nek pričaju… Mislila sam da „pare gore“… Poštena sam… – komentirala je i opet sutradan uprtila sepet na leđa, a djeca su trčala od kuće do kuće.
• Evo jajare! Jajara iđe! – vikali su.

Mijo je uz smijeh noćas ispričao svojoj Ivi ovu zgodu, a ona je priču proširila od usta do usta. I, isti dan se pjevala ganga u selom:

„Lonac-pare kraj puta se griju.

Jajara je pritisnula Miju!“

Radica Leko