MAJKA…..

                              (priča iz knjige VAKO, TAKO ILI NAKO)

Vatra na ognjištu je jenjavala. Posljednja grabova drva dogorijevala su ostavljajući na hrpi crvenu žeravicu. Ilija se podiže s odra, potaknu vatru da dobije još malo topline i svjetla. Opet sjede i nastavi žuljati zubima komad kukuruze koji mu dade susjeda Kaja, Stpina žena. Crijeva su mu krčala od praznine. Danas je pojeo samo komad pure kad svrati kod Stipinih.

Uz toplo ognjište, na odru, razvuče prostirku od krova, pokri se mutapom, nasloni glavu na desnu ruku i zatvori oči. .. Brzo je usnuo. Na licu mu se pojavi osmijeh dok su zadnja drva na ognjištu se pretvarala u žeravicu koja gasne svoje žarne oči.

Dodirnu ga topla ruka po obrazu i u snu ugleda majčino lice. Smijala se i nešto mu tepala. U drugoj ruci držala je drveni čanjak, pun toplih grumena pure. Ona, stasita i jedra, pomogla mu je da se uspravi i povela ga do sinije. Ubacujući puru u usta, brzo ju je gutao. Zabavljen gašenjem gladi, pogleda, a majke nigdje…

Probudi ga utrnula ruka pa se prevrnu na drugu stranu. Pljuvačka mu navali iz gladnoga želuca. San o susretu s majkom ga rastuži… Pamti on i lijepe trenutke s majkom i ocem od prošlih godina…

Tuga je počela kad mu oca nađoše mrtvog u živom kreču gdje je palio klačinu sa susjedom Stipom. On nejak, a majka mlada i naočita. Sami i često gladni. Hrane niotkuda. Ponekad je ona išla u Duvno, donosila koje kilo žita, samljela na žrvanj. Ali, i to oskudno. U pojati je rikala gladna krava. Uginula kad se otelila. Tele gladno, mlijeka nema, ni za Iliju, ni za majku, a ni za tele.

Stipe i Kaja dođoše i privedoše tele svojoj Bilavi koja othrani svoje i njihovo telence, koje izraste u lijepu kravicu, prvotelku.

Jedne večeri, dok je majka pripremala nešto za večeru, na vrata je banuo nepoznati muškarac. Smijao se s majkom. Iliji se ona učini neobično ushićena. Svaki tren se okretala sinu i pogladavala ga. Poslije jela otpravi ga u prostoriju u produžetku kuće, leže ga na stari klimavi krevet s napomenom:

• Ajde! Spavaj!

Pojava neznanca ga je uznemirila i san mu nikako da dođe na oči. Do njega je dopirao smijeh, majčin i neznančev. Polako se diže, došulja do vrata. Kroz ključanicu nije mogao ništa vidjeti, ali je čuo komešanje, šaptanje… Čuo je i razgovor  koji je postajao sve glasniji.

• A mali? Šta će on? – jedva je razabrao majčine riječi.
• E, to ne more! – neznanac će glasno.
• Imam svoji četvero!… Ne more!
• O, Bože! – čuo je uzdah.

Opet se vrati u postelju. I, ne zaspi više…

• O čemu govore?… Koji je to mali? – u njegovoj dječjoj glavici redala su se pitanja bez odgovora.

Opet je čuo smijeh pa razgovor… Pa, opet komešanje. Najednom sve utihnu, a majka otvori vrata, uvuče se k njemu u postelju te povuče gunj i na njega.

Bila je tiha sljedećih dana. Ilija, kao da je nešto slutio prateći svaki njezin korak. Vidio je kako na stolac pored kreveta slaže okaljeno crno sukno, pletene čarape, suknene haljine i par jačermi pa ih potom odložila u sanduk koji je donijela u miraz. Čak je skinula novi vlasati gunj sa srga, a na krevet stavila onaj stari, izveščali… Šaptala je nešto s Kajom, a Ilija nije razabrao niti razumio o čemu…

• Stipe je reka!… I tako će bit! – tvrdila je Kaja. – On mu je bijo dobar s ćaćom i zareka se sad da će malog odranit.

Te riječi su mu ostale u ušima, i danas kao da ih čuje. Sve je shvatio idućih dana…

Taj isti neznanac dođe jednog prijepodneva s dva-tri čovjeka koji su, pored konja koje su jahali, doveli još dva osedlana konja. Gledao je Ilija kako tovare majčin sanduk i još neke potrpštine na konja, a majka se smjesti u sedlo drugoga. Smijala se. Neznanci su zapjevali gangu i krenuli. Potrčao je za majkom.

• Majko!… Mama! Di ćeš? – glasno je zaplakao i pokušao joj dotaknuti nogu.
• Ajde!… Ajde, sinko! Javi se Kaji i Stipi! – i gurnu ga malo nogom. – Biži! More te konj nogom! – a Ilija se prevrnu na kaldrmu pred kućom.
• Dođi, sinko! – Kaja mu pruži ruku i podiže ga, majka se samo okrenu i krenu za ostalim konjanicima. – Ajde, dođi u nas!… Ajde! – govorila je Kaja vodeći ga u svoju kuću. – Sirotan!… Sirotan Ilija! – ponovi tiho.

Ušutio se kad mu dadoše kukuruze i sira. Kajina djeca, njih osmero, načičkali su se oko njega, smijali su se pa i on prestade plakati. Gola, mršava prsa virila su mu ispod uskog koparana, a suknene hlačice, vidno su okraćene jer je dječak porastao. I opanci oputari, potrošeni vremenom, otkrivali su gole mu prste. Tako se Ilija privikavao. Ubrzo je poželio noću spavati u svojoj kući. Naložio bi vatru na ognjištu kad je bivalo hladnije, a drva bi sam sjekao i donosio na ramenu.

Majka bi povremeno dolazila, ali sve rjeđe dok je Ilija rastao uz Kajinu i Stpinu pomoć. Skoro nikada nije spominjao majku ni pred kim. Uskoro se i oženio. Dovede radišnu i snažnu ženu. Iako majku nije spominjao, čuo je kako joj nije baš lako s pastorcima. Rodi mu se i dvoje dječice, a u selu se poče govorkati kako dolaze poštom pozivi za mobilizaciju mlađim muškarcima.

• Počeo je Veliki rat… – govorkalo se.

I Ilija je dobio poziv. Ostade žena s nejačadi sama… A glad carevala. I bolest. Nakon dugo vremena dobi žena pismo od Ilije. Odnese ga Mati, jedinom u selu, koji je išao u školu i znao čitati.

• Dragi moji… – slušala je riječi i brisala suze.

Mate je zastao negdje na sredini i pogledao ju.

• Ajde!… Šta još piše? – upitala je.
• Malo me ranilo… Rekli su da ću ostat živ… Liče mi rane… – pročitao je između ostaloga, napisanoga nevještim tuđim rukopisom jer Ilija nije znao ni čitati ni pisati. Žena malo zaplaka pa se ušuti.
• Imaš li karte da mu odma pišeš? – prozbori.
• Ajde, govori! – Mate će uzimajući olovku, počeo je pisati poravnavajući zgužvani požutjeli list papira.
• Dragi Ilija! – počela je diktirati.
• Mi smo dobro ko što i tebi želimo zdravlje od Boga i srca svoga… Eto, nemamo žita pa smo i gladni. Dica pitaju, a ja im nemam šta dat pojist. Mrljavi su, vala, od rđe… – malo zastade i uzdahnu.
• Ma, moram ti još reć da je tvoja mater… – nastavila je dalje, a Mate je pisao svaku riječ.

Sljedećih dananaišao je poštar kroz selo i pismo je otputovalo.

• Bože moj! Tužan i kukav moj Ilija!… Pukla ga puška!… Ostat će sakat!… Kuku meni! – nabrajala je žena idućih dana kroz selo, a susjedi su pitali što se dogodilo.
• Nosa je depeše iz nekakva rova. I pukla ga puška! – pojašnjavala je što je saznala iz pisma koje joj je Mate pročitao.

…

Ranjeni vojnici su toga jutra, poslije doručka, dobili pristiglu poštu. Tako i Ilija primi u ruke ženino pismo. Desnom ranjenom rukom ga pridrža, a lijevom otvori.

• Matin rukopis! – zasmija se i pozva zemljaka, koji je svima čitao poštu.

Slušao je Ilija dok je ovaj čitao, klimao glavom, ali se najednom pomaknu…

• Stani!… Stani der! Vrati se!… To mi jopet pročitaj! Da bolje čujem! – i nasloni se na štaku i zdravu nogu, a ranjenu pomače krevetu.
• Mater ti se vratila… Šta ću joj? … Potrali je pastorci… S nami je… – slušao je dalje svog čitača, a lice mu se zacrveni i oči postadoše gnjevne.
• Vala ti, zemljače! – reče na kraju. Leže na postelju, opusi ruke, i duboko uzdahnu.
• I, sad se vratila!… Kakva je to mater? – a srce mu je udaralo u nabreklim , mršavim prsima.
• Ti ćeš brzo kući, vojniče!… Rane su ti dobro zarasle… – dobio je vijest od vojnog liječnika sljedećih dana.

Dugo je putovao vlakom. Na željezničkom kolodvoru, u najbližem zavičajnom gradu, gledao je kako doći do svog sela, podosta udaljenog. Pješke, služeći se štakom i ranjenom, ukočenom nogom u koljenu, nije se usuđivao

• Mogu li s tobom? – povikao je poznaniku koji je zaprežnim kolima, punim tereta, polazio u pravcu sela.
• O, Ilija!… More! – reče i pomogne mu da sjedne do njega. – Bolan, kako si?- započe kočijaš razgovor.
• Ma, evo, nekako sam stiga… – i pokaza mu ranjenu nogu. – Kako je gori?
• Šta ću ti kazat?… Glad. Jad… Sirotinja smo svi… Još nika bolest navalila… Pomori mladost… Eto, nikakva španjulka, tako je zovu… – i, obojoca su ušutjela.
• Pobro, vidićemo se mi! – reče kočijašu na rastanku.

Pogledao je selo. Po brdu grabovina zamlavila i jasenovina napučila. A, njive uskopane. Pokoje čeljade je dovršavalo kop. Voćke se osule bjelinom cvjetova. Tu i tamo su zasađeni strukovi duhana. Podne je. Čuje se blejanje ovaca na brežuljku i rika goveda iznad kuća.

S ruksakom na leđima, polako šepajući, stiže pred kuću. Dvoje mršave djece se prpalo na zemlji pri kraju obližnje njive.

• To su moji… – pomisli u sebi. Stao je. Na vratima se pojavi žena.
• Ilija! Moj Ilija!… Dico, doša ćaća! – vikala je i zaplakala.
• Evo, ja doša… Jesam!… Doša sam! – i oči mu se ozariše. – Di je ona? – priupita.
• Iza kuće je!… Ma, šta ćeš? – tiho će žena. – Ona kupi triske…

Ušao je u kuću. Skinuo ruksak i sjeo na tronožac. Dotrčaše i djeca. Pružio im je nekakve kekse koje je ponio iz Austrije za njih, grickajući ih, iziđoše pred kuću.

• Baba! Doša ćaća! – zvali su, a ona ostavi triješće pa pođe zastajkujući.

Sijeda kosa joj je virila ispod vunenog maculeta, a suknena haljina oblijetala oko visokog , mršavog tijela. Jedino su se dva velika oka, ovlažena suzama, isticala na izduženom, ispijenom i blijedom licu. Nestalo je onog njezinog prkosnog i putenog ponosa od nekada. Potrošena životom, kao da je okajavala prošlost. Šutke uđe kroz niska vrata i ugleda ga…

• Moj Ilija!… Ilija moj! – zajecala je.
• A, to si ti… – reče, nevoljko joj pruži ruku i sjeti se kako je gurnut nogom kad je odlazila ne obazirući se na njega. Sad mu se njezino obraćanje učini podlim i namršti se. Žena je potaknula vatru, nešto skuhala i na siniji je ubrzo bio kuhani krumpir i komadići sira koje djeca donesoše od Kajinih.
• Ajde, zalomi nešto! – gurkala je žena preda nj.
• Malo ću… Neka dica jidu… – napomenu on. – A, ti stara! – okrenu se majci koja je poticala vatru na ognjištu. – Vratila si se, vidim!… Ali, nemoj mi na oči!… Eno, prazan je krmetnjak… Metnut ću ti dasku… – i okrenu se ženi. – Ti, ženo!… Podaj joj mutap!… I, tamo! – reče ne gledajući majku.
• Ilija!… Nemoj! Zaklinjem te! – zajauka žena.
• Moja je zadnja!… I, gotovo! – zapovjednički se obrecnu na ženu.
• Jadna ti sam!… Bože moj! – tiho zajeca majka i izađe iz kuće. – Nisam nigdi prispila…

I, otada, noći je provodila u praznom svinjcu. Nevjesta joj je kriomice prostrla slame po tvrdoj dasci na kojoj je ležala. Tanki, smrdljivi mutap nije ju grijao za kišnih proljetnih noći. Drhtala je, mokra i ozebla, svako jutro. Unučad su joj donosila komadiće kukuruze koje je nevjesta kriomice slala. Za sunčanih dana sjedila je na panju iza kuće. Jedno jutro se ne pojavi na panju…

• Majko! Baba tamo leži! Mi je zvali, a ona šuti!… Ajde, vidi! – vikala su djeca.
• Bože! Ona samo puše… I, ne daje avaza! – zajaukala je nevjesta kad ju je pogledala te je izletjela pred kuću. – Ilija! Dolazi, bolan!

Došao je nekako. Pomogao je supruzi iznijeti ju i položiti na odar pored ognjišta. Doveli su i župnika koji joj dade posljednju pomast.

• Nemojte je privrćat!… Neće dugo!- reče im svećenik poslije obreda.

Nisu je micali. Disala je do večeri. Nevjesta ju je stalno pipala po čelu i prsima. Upalila je svijeću kad bolesnica poče isprekidano disati i kad uputi zadnji ukočeni pogled.

• Gotovo je! Bog joj da pokoj duši!… Ajmo se pomolit! – napomenu nevjesta, prekrsti se i nastavi molitvu….
• Nije ništa više rekla kad se vratila. Samo je mene pitala oću li je primit… nadovezala je nevjesta priču o svekrvinom povratku kad završi molitvu. – A, ja… Šta ću joj? Reko joj neka te… I ti si brzo doša… Eto! i pogleda Iliju.
• A, ja… Nisam moga zaboravit kakva je bila… – tiho reče Ilija, sagne glavu i podupre bradu rukama sjedeći na tronošcu… Najednom poče ridati tiho pa sveglasnije. – Kako sam moga!… A, sad… Vidiš šta sam napravijo!… Nisam triba vako! Majko, moja! – te došepa do mrtvog majčina tijela, kleknu i poljubi joj hladno blijedo čelo, već osuto tamnim mrtvačkim pjegama.
• Dobro je!… Isplači se, moj Ilija!… Oprostiće Bog!… Otićeš na ispovid! – gurkala ga je žena, a Kaja i Stipe su upravo ulazili na vrata.

Cijelu noć se sjedilo. Dolazili su susjedi. Između molitava se i razgovaralo. Ilija je sjedio uz majčino tijelo, uvijeno u bijelo platno. Pognute glave, uronjen u misli, ni riječi nije izustio.

• Koliko smo ji dosad ukopali?… Prokleti rat… Španjulka sve pomori!… I mlado i staro – govorio je Stipe.
• .. Ove zime i prolića smo ji ukopali petnestero! – javi se drugi susjed.
• Slabo je Iva Matukina… Naka cura! Bože, daj da dočeka jutro! – tužno će Kaja.
• I, Martin Mijin!… I na nj navalila vatra!… Trabulja!… Ne daj, Bože! – začu se netko iz ćoška.
• Ovo je Božja kazna… Bog kaznijo ovi svit Velikim ratom!… Pa, ova španjulka!… Bože, sačuvaj!… Dvadeseti vik! Opačina!… Sve opačina! – šaptale su žene.

Sutra sahraniše Ilijinu majku. Iz susjednih kuća se začu kuknjava žena. Još je netko izdahnuo… Ilija, idućega jutra, sam je šepao putem prema crkvi…

• Ženo!… Završićemo oni teg za duvana koji si počela… – toplo se obrati ženi kad se vrati kući. – Platijo sam mise za mater… I, ispovidijo sam se!… Sad mi je lašnje!

Za godinu dana, otprilike, počeli su stizati i ostali njegovi susjedi iz Velikog rata. No, neki su kosti ostavili daleko od doma i zavičaja, širom Galicije i dalje.

• Primirje je! – pričalo se.
• Država, ko država… – ponavljao je Ilija.

Za mjesec-dva po primirju, Ilija je dobio pismo iz Austrije. Odnese ga župniku da mu ga pročita i protumači.

• Ovo ti je rješenje o mirovini… Pa, bio si ranjen u ratu… – pojasnio je župnik. Sve do smrti, Ilija je primao invalidsku mirovinu…
• Svaki rat đava počimlje! – govorio bi. – A, država ko država…

Mijenjale su se. Ilija ih proživi pet…

RADICA LEKO