– Dogodilo se to jednom na Božić – počeo je svoje kazivanje profesor Luka djeci u razredu na posljednjem satu prije božićnih blagdana i nastavio: – Svi su otišli na polnoćku, osim djeda i mene. On je bio star, boležljiv i izpaćen, a ja malen i znatiželjan. Djed je dugo šutio povlačeći dimove iz lule, a ja sam bio žalostan, što i mene nisu poveli u crkvu. I dok smo tako sjedili i nasamo svaki sa sobom kraj tople peći, na kojoj se u velikom loncu kuhao kupus i suha bravetina, djed se nenadano trgnuo, tupnuo nogom o pod, a lulom kucnuo o koljeno, i kao da se nakon duga vremena prisjetio nečega davno zatomljivanog, pa sad nahrupi iz njega.
– Bilo je to davno, na Božić, nekim čudom ostali smo živi – reče starac i opet zašuti.
– Ko, dide? – upitao sam spontano i brzo ušutio. Nije trpio, da ga se prekida kad govori. Bio je šutljiv. Nije podnosio lažove i ljude koji uskaču drugima u riječi i priču.
– Ne uskači u priču – odpuhnu dim, nakašlja se i nastavi gledajući iznad moje glave, dok je vjetar mlatarao napuklom granom drveta izpod prozora:
– Kažem ti, sinko, bilo je to davno, kad sam bio mlad, zdrav i pun snage. Nešto mi palo na pamet, da ti pripovjedim, a ti ćeš to upamtiti, jel’ tako, srićo didova?
– Hoću djede – potvrdio sam spremno.
– Jednoga dana, gazda naredi da odteglimo stari, dotrajali brod u daleku japansku luku, kojoj se, arije mi, više ni imena ne sićam. Bilo nas je na brodu dvadeset članova posade na čelu s kapetanom Jerom Bokeljom, pokoj mu duši, umro je minule godine, a bio je dobar čovik i još bolji kapetan. Volio je svoj posao. Kao da se rodio na brodu. Bio je rodom iz Perasta u hrvatskoj Boki Kotorskoj, odakle su bili mnogi poznati kapetani i pomorci.
Tu je djed malko zastao, opet povukao dim iz lule i nastavio, a ja sam ga slušao gotovo ne trepćući očima.
– Prvih nekoliko dana pratilo nas liepo vrime i mirno more. Imao sam tada dvadeset godina i bi mi to prva plovitba izvan našega mora. Moram ti priznati, srećo moja, da se nisam mogao nagledati lipote obala nepoznatih zemalja, gradova i sela, otoka pored kojih smo plovili za vedrih dana i noći punog mjeseca. Barba Jeru stalno sam zapitkivao o tim mistima, koja su ostajala iza nas, a on se falio, da je u svakom tom gradu na obali bio, jeo, pio i jubijo. Nešto tereta smo izkrcali u jednoj grčkoj luci i krenuli dalje prema Australiji, gdje smo se trebali osloboditi preostalog tereta i praznim brodom – pravac one japanske luke. Ma kako joj se ne mogu sjetiti imena, bonacu joj poljubim! Crveno more, sinko moj, nikada ne miruje, pjeni se i ljuti i kad nema vjetra. Pristali smo, čini mi se, u nekom mjestu Aden, a nisam siguran. Ostali smo jedan dan i noć, a ne znam zašto smo tu pristali, jer ništa nismo iztovarili, a niti utovarili. Tu sam prvi put vidio crnkaste i žućkaste ljude. Jedu uglavnom rižu, to im je umjesto kruha. Tu sam kupio lumbrelu od trstike, obšivenu svilom i nakićenu po rubovima nekim njihovim ukrasima. Bilo je za kupiti svega, najviše svile i kadife, svakojakih drangulija i džidža. Sve je šareno. Kupio sam sestri šarenu, a materi crnu svilu.
Onda se djed malo nakašljao i nastavio tihim glasom.
– Krenuli smo dalje u svitanje. Već sam se bio svikao na brod i golemu oceansku pučinu, koja je najsličnija brežuljkastoj pustinji. Pustinja ima dine, a more vale. Plovili smo između zelenih, šumovitih otoka i otočića, na kojima su bile raznolike šarene ptice. Nalikovale su na buketiće šarenog cvića u krošnjama drveća. Neki otoci nisu bili nastanjeni ljudima, samo biljna i životinjska oaza. Ljude, koje smo tu mogli vidjeti, bili su više crni, kao jako preplanuli na suncu, i napola goli. Uglavnom su svi imali više nekakvog nakita, nego odjeće na sebi. Bili su neki manje, neki više, izšarani i pobojanih lica. Žene su nosile samo nekakve suknjice biljne, skroz neobično, a oko glave cvjetne vjenčiće, izpod koji su im duge crne kose pokrivale leđa i ramena. Imale su i velike ogrlice oko vrata. A to njihovo cviće čudesnih je boja i mirisa. Ima ga u izobilju i posvuda. Drveće im je raznovrstno, bogato, a osobito jedna vrsta ogromnih stabala, koja su viša od jablana i manjih nebodera. Takvo drveće ne raste u našim krajevima. Ovi ljudi su veseli, samo nešto plešu i pjevaju, smiju se, veslaju spretno u dugačkim uzkim čamcima izdubljenim od tog njihovog golemog drveta. Još smo pristajali u sidnejskoj luci, a onda, konačno do posljednjeg odredišta našeg broda. Noć je bila mirna kad smo izplovili, pa i cieli sljedeći dan. Bili smo duboko na pučini i brod je plovio dosta brzo, a na brodu je bilo mirno i uobičajeno se obavljalo svoje poslove, za što je tko bio zadužen. Bližila se večer. Počeo je neki vjetar! Ništa neobično na pučini, ali ovaj puta se taj vjetar nevjerojatnom brzinom pojačavao. Dizali su se sve veći i veći valovi, a more se pjenilo, udarajući o bokove broda. Počela je padat ledena kiša i prvi večernji mrak. Probijali smo se kroz kišu i velike valove koji su se poigravali brodom kao praznom lulom. Svatko se čvrsto primio za nešto i držao očajnički, da ga ne bi odpuhnuli jaki vjetrovi i odnielo more. Ništa od mora ne zna biti mirnije, ni silnije i strašnije, na krugu zemaljskom. Kapetan nas je bodrio. Govorio je, da se samo čvrsto držimo i izdržimo, a pomoću Božjom mi ćemo se izvući sretno. Svatko je molio svoju molitvu i utjecao se Bogu. Kad je počelo nešto škripati i pucati, kao da se brod razpada, kapetan zavapi iz svega glasa Bogu i obeća podići kapelicu svetom Niki, ako se živi izvučemo iz te strašne oluje. Noć se prepolovila kad se oluja polako počela stišavati. I sve se kao malo činilo izglednijim, da ćemo se izvući. Nisi znao što je gore i pogibeljnije, more pod nama ili nebo nad nama. Noć i gusti mrak, nepregledno, zastrašujuće more, biesna oluja i vjetar, što su lomili sve pred sobom. Pravo je čudo, kako je naš brod odolievao, onako prazan i lagan naginjao se čas na jednu čas na drugu stranu, noseći nas i dajući nam posljednju zaštitu i sigurnost. Brod je k’o i čovjek, brod ima dušu. A onda u svanuće, more se posve smirilo i nama je laknulo. Kako i ne bi, kad je svaki od nas gledao smrti u oči. Cieli dan smo plovili bez uobičajenih ćakula. Samo što je trebalo zbog samog posla. Svatko je šutio uvučen u sebe i nitko nije imao potrebu za razgovorom. U sumrak smo stigli sretno na odredište. Kad sam sišao s broda i stupio nogom na zemlju, kao da sam se ponovo rodio. Ta golema luka bila je veliko groblje starih brodova svih vrsta, boja i veličina. Smjestili smo se u jedan hotelčić. Tri dana i tri noći, čekali smo da kapetan Bokelj obavi primopredaju broda, pa da se vratimo svojim kućama. Dok je on obavljao te poslove, mi smo sretni, što smo živi, ludovali po kavanama, recimo tako na priliku, konobama. Posluživale su nas sitne i drage cure, uviek nasmijane i spremne ugoditi, što je tko poželio. Kad smo čuli, da se kući vraćamo zrakoplovom, svi smo se iznapijali, a ja ponajviše. Na Badnju večer kapetan nas skupio i rekao:
– Momci, spremite se. Sutra letimo doma.
Nostromo Jere mi predloži, da se pošteno napijem, pa ću se tako osloboditi straha od letenja, što je i on učinio, kad je prvi put letio aroplanom, kako ga je on zvao. Naravno, poslušao sam ga bez puno nagovaranja. Svu noć sam proveo u birtiji i opijao se. Ujutro sam se klatio i spoticao idući do zrakoplova. Svi su već prošli kontrolu, kad sam ja došao. Na ulazu, ne daju unutra. Uzalud je kapetan pregovarao i nagovarao Japance, da me puste i da će sve drugo biti njegova briga. Govorio im je, da sam to učinio izključivo zbog straha, i da je to prvi moj let, te da mi kao mladoj osobi progledaju kroz prste. Nikomu nije padalo na pamet, da bi Japanci mogli do kraja ustrajati u pravilima i da bi mogao biti razlogom, da se ciela posada broda vrati nazad i čeka sljedeći let. Kapetan je to shvaćao i kao svoj osobni neuspjeh i do zadnje minute se silno trudio na sve mile načine u pregovorima i obećanjima. Ja sam čekao na krajnji izhod i pravo da kažem, nisam znao u čemu je problem i što zapravo Japanci imaju s tim, što sam pijan od noćas, a meni bi to pomoglo da zaspem najdubljim snom, čim se svalim na sjedalo zrakoplova. Time bih se oslobodio straha, koji me izluđivao; i komu je to uopće i zašto smetalo. Nije bilo druge, morali smo nazad u hotel. Svi su bili biesni na mene. Odšuljao sam se u svoj krevet i zaspao kao beba. Nitko nije želio sa mnom u sobu. Svi su s razlogom izkaljivali svoj bies na mene, živcirali se i psovali, kako im je jedan balavac pokvario Božićne blagdane. Ne znam, koliko sam spavao. Mogao sam još jako dugo spavati. Čuo sam glasno dozivanje mojeg imena, a onda me netko poče drmusati, pa onda podizati glavu od jastuka i kao da me netko grlio. Ništa nisam shvaćao, kad sam otvorio oči. Jere me zgrabi u zagrljaj, pa me poljubi u čelo, nešto mi je govorio izprekidano i glasno, pa se smijao kao da je, ne daj Bože, pomanita. Posve sam bio izgubljen i nisam znao, jesam li to sad u još većoj nemilosti od svojih kolega, i što me sad čeka. Zašto su se sad naknadno odlučili, da me probude i maltreruraju? Znao sam, da sam pogriešio i da se tu više ništa nije dalo popraviti. Pa i oni su znali sve to i zar se već nisu malo smirili i odljutili u međuvremenu. Ozbiljno sam se pobojao za sebe, kada su i ostali nahrupili u moju sobu i to me razbudi do kraja. Skočio sam i
sjeo na rub kreveta i spazih zapravo, da oni mene gledaju ozarenih lica s odobravanjem i nekim čestitanjem. Jere poče prvi:
Lipi moj čovik, ti si spasilac i svi ti dugujemo za ovo, što smo živi! Svi smo živi i zdravi.Živi!
Iztrgnuo sam se iz njihovih ruku i zagrljaja i dohvatio bocu, jer su mi usta bila suha i gorka, ali mi je netko uze i bez spočitavanja i ljutnje nešto počeše obećavati, da ćemo piti i ludovati doma, kod kuće, u Dubrovniku i Splitu, svaki u svom rodnom mistu. Nisu mi dali piti, niti odma govoriti. Onda sam uspio nadglasati sve njih.
– Pa dobro, što je ovo, ljudi, jeste li vi poblesavili!? Pa ja sam se napija i napravija budalu od sebe, i sve vas zariba i ostavija u ovoj dalekoj zemlji i stidim se radi toga. Što sada! Zar se niste dovoljno jidili na mene?
Onio se otomali za riči, ko će prije reći što se dogodilo.
– Nemaš se ti što nama izpričavati, mi smo tebi zahvalni, što si se napio i što te nisu pustili u zrakoplov, koji se srušio i nitko od putnika nije preživio.
– Što, dide!? – poskočio sam sa stolice, a djed kucnu lulom o koljeno i završi slavodobitno:
– Čudiš se, sinko, čudiš, znam! Uistinu, čudim se i ja evo, sve ove godine, od onog Božića do ovoga, i čudit ću se, dok sam živ tom Božjem čudu. Kad god se toga sjetim, ne mogu se načuditi. Već minu više od pedeset godina, kako se čudim onomu dalekomu danu i noći, kad smo čudom Božjim ostali svi živi i zdravi. Kad sve sagledam, čini mi se, da je čitav moj život bio čudo Božje! Uviek sam se pitao, je li to sudbina ili prst Božji?
Pismo Isusu za 2025 rođendan
Isuse, kažu i ne lažu,
da si išao svitom
i životom u ono doba
kad nije bilo stroja i naboja
kad nije bilo auta i interneta
i činio ljudima dobro
I još kažu, Božji Sine
da si svima oprostio
koji su te mučili
i na križ razapeli
Znam da kažu
i znam da ne lažu
da si smrt pobijedio
i treći dan ustao iz groba
u ono davno doba
Kako da ne viknem
od sreće i radosti
što si i meni oprostio
i što si, Isuse, obećao
da ćeš doći u svoje doba
i sve mrtve oživiti
i stvorit novo nebo
i novu zemlju
i novog čovika
Piše: Ante Lib Matić
Leave a Comment