Ne bojim se Srba pravoslavaca. Bojim se Srba svetosavaca. Oni prvi poste, mole se, ćute.
Ovi drugi poste pred kamerama, mole se kad računaju lajkovane molitve, i ćute jedino kad im pišu govor.
Pravoslavlje nije urlik. Pravoslavlje je tiha muka. Ikona izbledela od suza, a ne bedž na sakoima političkih kolona. Nije opasnost vera – opasnost je lažna vera, parazitski pseudomit, svetosavlje pretvoreno u alatku za vlast, u kamuflažu za pljačku, u firmu za nacionalnu prevaru.
Ti svetosavci danas ne slede Svetog Savu. Ne, oni ga izrabljuju. Umesto da šire pismenost kao on – oni šire mržnju. Umesto da mire braću – oni je zavade za šaku glasova. Sveti Sava je hodao Bosnom i Dalmacijom da smiruje, a ovi iz Beograda urlaju do Cetinja i Kosovske Mitrovice da raspiruju. Njima nije svetinja oltar, nego biračko telo. Njima ne treba vera, već strah naroda – jer njima vlast nije služenje, nego opsesija.
Gledajte kako se ponašaju. Uvijaju se u trobojke, ali ne znaju simboliku boja. Krst drže na grudima kao amajliju, ali u srcu – prazninu. Na ustima – zakletva, a u džepu – dogovor s tajkunom. Duhovno – šuplji, ali politički – gladni do bezumlja.
Često ih čujem kako viču – “Rasni ga, rasni!” za svakog drugačijeg. Za svakog ko se usudi da bude svoj. Za geja, za ateistu, za Albanca, za slobodnog čoveka. Viču kao što je nekad
masa vikala “Raspeti ga!” Hristu. I tada je rulja bila u pravu brojčano, ali pogrešna u duši. I tada je Hrist ćutao, jer istina ne mora da se dere. Danas svetosavci viču protiv svakog krsta koji nije njihov. A ne znaju: krst nije batina, nego teret.
Zanimljivo je kako ni sama Srpska pravoslavna crkva ne zna šta da radi sa čudovištem koje je sama dojila. Stvorila ih je iz političke koristi, pa se sada skriva iza svete fasade dok joj pred vratima viču mržnju u njeno ime. I sad, kad je čudovište odraslo, ne smeju da ga se odreknu, a znaju da će ih kad-tad progutati.
To je najopasniji narod: narod koji misli da je Bog na njihovoj strani jer tako piše na njihovim transparentima. Narod koji ne veruje ni u šta osim u to da je uvek u pravu. Oni ne žele istinu.
Istina im ne treba. Njima treba publika. Masa. Preneraženi protivnik. Oni ne pričaju – oni se prenemažu. Ne mole – već glume molitvu. Ne misle – već traže vođu. I ne vole Srbiju – već
je koriste kao šifru za sopstvenu promociju.
Zato se ne bojim vere. Bojim se fejk svetosti. Bojim se svetosavaca bez Savine mudrosti, bez Hristove tišine, bez trunke pokajanja. Bojim se ljudi kojima su puna usta “naroda”, a prazne ruke dobrih dela.
A kad sledeći put stanu pred kamere, da pričaju o srpskom spasenju, gledajte pažljivo: ako nema mira u njihovim očima, ako nema tuge, ako nema sumnje – to nije prorok. To je trgovac. Trgovac verom. I trgovina dušama je najprljaviji posao ovog veka.
Jer moć bez duše je zver.
Moć bez istine – propaganda.
Moć bez vere – prevara.
Zato, kad sledeći put neko vikne sa bine o “spasenju naroda”, pogledajmo mu u oči. Ako nema mira, ako nema tišine, ako nema sumnje u sopstvenu reč – nije iz vere, nego iz obmane.
Jer Srbi pravoslavci znaju da ćute.
A Srbi svetosavci – ti lažni, politički, manipulativni – viču jer znaju da istina ne viče.
Piše: Bojan Jovanović
Leave a Comment